среда, 30. март 2016.

FRANCUSKI FILMSKI KARAVAN 8

VORKY TEAM RUMA I FRANCUSKI INSTITUT U SRBIJI

PREDSTAVLJAJU

FRANCUSKI FILMSKI KARAVAN/ CIKLUS: LJUDSKOST



APRIL 2016, 
VELIKI HOL KULTURNOG CENTRA RUMA
ULAZ SLOBODAN
FRANCUSKI FILMSKI KARAVAN PONOVO STIŽE U RUMU u organizaciji Vorki tima.

Program Francuski filmski karavan/ciklus: Ljudskost se realizuje u saradnji sa Francuskim institutom u Srbiji, ogranak u Novom Sadu. 

Rumska publika imaće priliku da vidi 4 filma, najnovije francuske produkcije, 2014. i 2015. godine i to:

Leto
Vrelina
Sledeći put ću ciljati pravo u srce
Sećanja


SUBOTA, 2. april, 20h. Veliki Hol


Leto
(Francuska, 2015, trajanje: 1h45min)
 Igraju: Sesil de Frans, Izia Igelen, Noemi Lvovski,...
Režiser: Katrin Korzini

Godina je 1971. Delfina je ćerka dvoje seljaka koja odlazi u Pariz da se oslobodi porodičnih stega i počne da zarađuje sama za svoj hleb. Karol je Parižanka koja živi u paru sa Manuelom, otkrivajući početke feminizma. Kada se njih dve susretnu, rodiće se ljubav koja će im preokrenuti živote.

UPOZORENJE: FILM NIJE ZA MLAĐE OD 12 godina



PONEDELJAK, 4. april, 20h. Veliki Hol


Vrelina

(Francuska, 2015, trajanje : 1h42min)

Igraju : Žan-Pjer Darusen, Gregori Gadeboa, Karim Leklu,…
Režiser : Rafael Žakulo

Jednog vrelog leta, prividni mir malog seoceta narušava dolazak Žozefa Bizua. Poreklom iz kovačke porodice, on svuda gde pođe širi nevolju, i seljaci ga drže odgovornim za sve loše što se dogodi, sve do dana kada je njegovo beživotno telo pronađeno u dvorištu porodične kuće…




UTORAK, 5. april, 20h. Veliki Hol


Sledeći put ciljam u srce

(Francuska, 2014, trajanje: 1h51min)

Igraju: Gijom Kane, Ana Žirardo, Žan-Iv Bertelo,…
Režiser: Sedrik Anže

Krajem 70tih godina, teror vlada u jednom malom naselju : nepoznati manijak ubija mlade žene, autostoperke koje bira nasumice. On je svuda i nigde u isto vreme, izmičući policiji. Uspeva da ostane sakriven tim pre što je on u stvari jedan mladi i stidljivi žandarm koji vodi običan život, bez skandala. Zbog njegovog uzornog ponašanja, zadužuju ga da istraži sopstvene zločine.

UPOZORENJE: FILM NIJE ZA MLAĐE OD 12 godina



ČETVRTAK, 7. april, 20h. Veliki Hol

Sećanja
(Francuska, 2014, trajanje: 1h30min)
Igraju: Mišel Blan, Ani Kordi, Matje Spinozi,...
Režiser: Žan-Pol Ruv

Romen ima 23 godine i voleo bi da postane pisac, ali za sada je samo noćni čuvar u jednom hotelu. Kada sazna da je njegova baka pobegla iz staračkog doma, on polazi u potragu za njom, putem kojim ga vode sećanja…


ORGANIZACIJA: VORKY TEAM RUMA

TEHNIČKA PODRŠKA: KULTURNI CENTAR RUMA


субота, 26. март 2016.

ФИЛМСКО ВЕЧЕ

ВОРКИ ТИМ РУМА И СПЦО РУМА-ХРАМ СИЛАСКА СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ 

ПРИКАЗУЈУ

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ



УТОРАК, 29. МАРТ 2016. 20ч.
ВЕЛИКИ ХОЛ КЦ-А, УЛАЗ СЛОБОДАН

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ

Патријарх српски Павле (световно име Гојко Стојчевић; Кућанци, 11. септембар 1914 — Београд, 15. новембар 2009) је био 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године.

Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин г. Павле.

Рођен је 11. септембра 1914. године као Гојко Стојчевић у селу Кућанци, срез Доњи Михољац у Славонији, тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској.

Детињство и школовање
Рано је остао без родитеља. Отац Стеван је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и „вратио се кући да умре“ кад је дечаку било три године, иза њега су остала два сина Душан и Гојко. После тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, и при рођењу треће је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријем очевом сестром. Тетка их је одгајила заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка — патријарха Павла. Схвативши да је дете „врло слабачко“, тетка га је поштедела сеоских послова и омогућила му да се школује.
Четвороразредну основну школу завршио је у Кућанцима. Лето 1925. провео је у манастиру Ораховица припремајући се за одлазак на наставак школовања у Тузлу. У Тузли је завршио нижу гимназију у периоду између 1925. и 1929. године. За то време је становао код стрица у десеточланој сиромашној породици. У школи је био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика“, седео је у клупи са једним муслиманом и једним Хрватом. Веронауку му је предавао професор Димитрије Јанков који је једно време био и ректор богословије. Иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов избор за наставак школовања био је богословија.
После завршене ниже гимназије у Тузли (1925—1929) завршио је шесторазредну богословију у Сарајеву (1930—1936). У то време богословијом је управљао митрополит Петар Зимоњић. У школи је био запажен као добар појац, био је други тенор. Волео је да пева и у селу, па су га звали „пјевалица“. У Сарајеву је био члан друштва „Трезвена младеж“ које се борило против опијања и пушења, у градском одбору за све сарајевске средње школе било је пет чланова међу којима Гојко Стојчевић и Миодраг Миловановић. У то време становао је у интернату богословије. До 1936. његов брат Душан је постао обућар и оженио се, а Гојко је лета проводио код тетке на селу бавећи се пољопривредним пословима.
У Београд је дошао 1936. године, где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други светски рат.

Рат, монашки живот
Почетком рата да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, а то му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића, који је био игуман манастира Свете Тројице, одлази 1942. у овај овчарско-кабларски манастире где је провео следеће две године рата. У то време његовог брата Душана убиле су усташе.
Током 1944. запослио се као вероучитељ и васпитач у дому за децу избеглу из Босне у Бањи Ковиљачи. Када је децу изводио на реку један дечак је почео да се дави и Гојко је скочио у хладну воду да му помогне. Убрзо се тешко разболео „на плућима“ и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Отишао је тада у манастир Вујан где је живео неко време изолован од осталих монаха и успео је да се излечи од ове болести. У знак захвалности изрезбарио је и поклонио манастиру дрвени крст са распећем.Током 1945. године братство из Вујна се преселило у манастир Благовештење где је био игуман Јулијан Кнежевић. Гојко је тада био искушеник и једини међу братством који је имао завршен Богословски факултет. Међу искушеницима је био и Милисав, касније архимандрит Јован Радосављевић. Гојко је за свога духовника изабрао јеромонаха Макарија Миловановића, старешину женског манастира Јовање. Макарије је тада био стар монах, водио је строг подвижнички живот и био аскета. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. Замонашио га је његов духовник Макарије. Убрзо се замонашио и Милисав који је за свог духовника изабрао Павла. Од 1949. до 1955. године био је у монашком братству манастира Раче, где су прешли још неки монаси из Благовештења. Школску 1950/51. годину провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини. Одлуку Синода да га пошаље у Атину, у манастир Рачу му је донео професор прота Стева Димитријевић.

Епископ рашко-призренски
Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.
У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, Призренска богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Призрена у манастир Грачаницу.
Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији. На аутобуској станици у Призрену физички га је напао један Албанац, а било је и других вербалних и физичких напада.
По својој епархији је углавном ишао пешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Где није могао пешке ишао је аутобусом јер епархија није имала ауто, касније је епархија имала један „варбург“.
Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Патријарх српски
За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха, Германа, због његове дуготрајне тешке болести на предлог лекарског Конзилијума Војномедицинске академије које су потрвђене стручним налазом.[5] Павлово име нашло се на листи кандидата у деветом кругу гласања. Довољан број гласова за улазак на листу кандидата у првом кругу добили су епископ шумадијски Сава и епископ жички Стефан, а тек у деветом кругу „цензус“ је прешао и епископ рашко-призренски Павле. После тога, по тзв. апостолском начину бирања, коверте са именима тројице кандидата стављене су на Јеванђеље, архимандрит троношки Антоније Ђурђевић их је промешао и потом извукао коверат са именом патријарха. Најстарији присутни великодостојник митрополит сарајевски Владислав отворио је коверат и прочитао име. Митрополит Владислав је био патријархов школски друг из богословије у Сарајеву, а архимандрит Антоније заједно са њим сабрат манастира Раче. Нови 44. патријарх СПЦ тада је рекао:
 „Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово.”
Касније је о том избору за патријарха рекао „нисам очекивао, још мање желео“. У манастиру Пећка патријаршија устоличен је 22. маја 1994. године, у трон пећких патријарха.
Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављивао је студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приредио је допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.
Патријарх Павле је дуго година био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма (Новог завета), чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.
За време мандата патријарха Павла обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и информативна служба Српске православне цркве Православље Прес.
Покренуо је 1993. године у Београду Академију за уметности и конзервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација), следећих година настава веронауке је враћена у школе (2002), као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.
Имао је значајну улогу у превазилажењу раскола митрополије новограчаничке у Америци који је трајао више деценија. Путовао је у Америку више пута (1992, 1996, 1998, 1999 и 2001) и у Аустралију (2004).
Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за певницом. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник. По Београду је ишао градским превозом или пешке. Живео је аскетским животом, сам је шио и крпио одело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.
На Савиндан 1997. предводио је у Београду литију која је прошла кроз кордон полиције у Коларчевој улици. То је било у време демонстрација после локалних избора из новембра 1996. године.Док је био патријарх није примао патријаршијску плату, него једино пензију из периода док је био епископ рашко-призренски.
Његов духовник и исповедник свештенства архиепископије београдско-карловачке више година био је протојереј-ставрофор Миодраг Миловановић,школски друг из богословије у Сарајеву, који је гостовао у емисији „Агапе“ на Студију Б 15. новембра 2009. и причао о патријарху Павлу. Шеф патријарховог кабинета био је Момир Лечић.
Повремено се исповедао светом Тадеју Витовничком.
Дана 8. децембра 2005. примљен је на лечење у Војномедицинску академију због повреде кука приликом пада у својим одајама. Убрзо се опоравио од ове повреде и вратио у Патријаршију. Пред Васкрс 2006. се опекао врелом водом приликом купања, па је поново отишао на ВМА где је дочекао овај празник, убрзо се опоравио и вратио својим обавезама у Патријаршији.
 Примљен је на лечење на Војномедицинску академију у Београду 13. новембра 2007. године веома исцрпљен и са јаком упалом плућа. Ту је провео две године на опоравку и лечењу, до своје смрти.

Смрт и сахрана

Патријарх српски господин Павле је преминуо у Београду на Војномедицинској академији после дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. године око 10.45 часова. Рано тог јутра причестио га је јеромонах Методије, а патријарх је касније умро у сну. Влада Србије је поводом његове смрти прогласила тродневну жалост у Србији (16, 17 и 18. новембар 2009), а дан сахране 19. новембар био је дан жалости у Београду, Републици Српској и у дистрикту Брчко. Од недеље 15. новембра до четвртка 19. новембра тело патријарха Павла налазило се у Саборној цркви где су непрестано читане молитве и где су верници долазили да му одају почаст. У недељу 15. новембра око 22 сата колона испред Саборне цркве била је дужа од километра, слично је било и наредних дана када се ред испред Саборне цркве простирао улицом краља Петра и кнез Михаиловом до палате „Албанија“.
Патријарх је, према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен у манастиру Раковица. Датум сахране био је четвртак 19. новембар 2009. године. Тог дана заупокојена литургија била је у Саборној цркви са почетком у 7 сати и 30 минута и служили су је патријарх васељенски Вартоломеј и чувар патријаршијског трона митрополит Амфилохије заједно са осталим владикама и свештеницима. После тога литија са патријарховим телом је кренула према храму Светог Саве где је одржано опело у 11 сати. Према процени полиције у литији и на опелу било је присутно око 600.000 људи. Осим патријарха Вартоломеја и митрополита Амфилохија, присутнима на опелу се обратио и председник Србије Борис Тадић. Био је присутан већи број црквених поглавара и делегација, а од православних поглавара осим васељенског патријарха били су: румунски патријарх Данило, албански архиепископ Анастасије, чешки и словачки Христифор, уместо руског патријарха Кирила дошла је делегација на челу са митрополитом минским Филаретом, а био је присутан и архиепископ непризнате Македонске православне цркве — Охридске архиепископије, Стефан. После опела поворка је кренула према манастиру Раковица где је патријарх сахрањен око 13.50 часова, у манастирском дворишту поред патријарха Димитрија.Радио телевизија Србије је четири и по сата директно преносила литургију, литију и опело на свом првом програму. Сахрана у манастиру Раковица била је без присуства камера пред око хиљаду људи којима се обратио митрополит мински Филарет.Патријархова жеља је била да се на сахрану не доносе венци, него да се уместо тога да прилог за изградњу храма Светог Саве.
На опелу је митрополит Амфилохије цитирао његове речи:
„Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.”

Одликовања
Патријарх Павле је добио бројна одликовања.
У јануару 2002, током посете Русији, уручене су му награде Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда светог апостола Адреја првозваног.
У септембру 2004, на деведесети рођендан патријарха Павла, председник Србије и Црне Горе Светозар Маровић одликовао га је Орденом Немање првог степена.
Поводом дана државности Србије, 15. фебруара 2007, Александар II Карађорђевић му је доделио Орден Карађорђеве звезде првог степена. Орден је у његово име примио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
Године 2009. је примио руски орден Достојанство због „значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли“.

Занимљивости
Патријарх Павле није раније узимао учешће у гласању, односно није излазио на изборе (локалне, председничке и парламентарне), али је поводом референдума о новом уставу Републике Србије 2006. телевизијским обраћањем грађане позвао да (гласањем) испуне своју „најсветију дужност“ и сâм изашао да гласа.
Умео је да се нашали и сачуван је велики број анегдота из његовог живота.

Поводом 100 година од рођења у Србији је 2014. године објављена поштанска марка са његовим ликом, као и изложба његове личне библиотеке. 


ОРГАНИЗАТОРИ ПРОГРАМА:
ВОРКИ ТИМ РУМА И СПЦО РУМА-ХРАМ СИЛАСКА СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ

ТЕХНИЧКА ПОДРШКА КУЛТУРНИ ЦЕНТАР РУМА




среда, 16. март 2016.

SVETSKI DAN VODA

VORKY TEAM RUMA

ORGANIZUJE


MANIFESTACIJU

SVETSKI DAN VODA
22. MART



UTORAK, 22. MART 2016. 19.30 časova
VELIKI HOL KULTURNOG CENTRA RUMA
ULAZ SLOBODAN

PROGRAM:
VODA I POSAO
"RZAV VELIKI": DOKUMENTARNI FILM
ZAŠTIĆENO STANIŠTE "BARA TRSKOVAČA" (PLATIČEVO)

UČETVUJU:
ODRED IZVIĐAČA RUMA
AUTORI FILMA "RZAV VELIKI"
TURISTIČKA ORGANIZACIJA OPŠTINE RUMA

ORGANIZATOR:
VORKY TEAM RUMA

TEHNIČKA PODRŠKA:
 KULTURNI CENTAR RUMA

недеља, 06. март 2016.

CIKLUS DANSKOG FILMA

VORKY TEAM RUMA I BALKANKULT FONDACIJA



PRIKAZUJU



CIKLUS DANSKOG FILMA







11-14. MART 2016

VELIKI HOL KULTURNOG CENTRA RUMA, 20h, 

ULAZ SLOBODAN

Vorky team Ruma u saradnji sa Balkankult Fondacijom predstavlja CIKLUS DANSKOG FILMA.

Danska se smatra za najjaču severnoevropsku kinematografiju i po kvalitetu i po godišnjoj proizvodnji od 25 do 30 filmova.


"Većina danskih filmova studiozno se bavi izabranim temama, kinematografski intrigantno, bez šminke i podilaženja bilo kome i bilo čemu. Ti filmovi udaraju po sred života, a ono što odskoči, to i pogodi gledaoca koji nikada ne ostaje ravnodušan." - Nebojša Popović, filmski kritičar


U okviru ciklusa, koje Vorky Team predstavlja, rumska publika imaće priliku da vidi sledeće filmove:




PROSLAVA

NASLEDSTVO

U TVOJIM RUKAMA

KRALJEVSKI PASIJANS

Prvi i treći film nastali su pod direktnim uticajem avangardnog filmskog pokreta, koji su osnovali Lars fon Trir i Tomas Vinterberg, DOGMA '95.



11.3. 2016. PETAK, VELIKI HOL KC-A, 20h




PROSLAVA
Režija: Thomas Vinterberg
Scenario: Thomas Vinterberg, Mogens Rukov
Uloge: Ulrich Thomsen, Thomas Bo Larsen, Paprika Steen, Henning Moritzen, Birthe Neuman,Trine Dyrholm...
fotografija: Anthony Dod Mantle
Godina proizvodnje: 1998.
Dužina: 100 min



Velika familija okuplja se u zamku da proslavi 60. rođendan oca porodice. Svi žele da ocu ukažu duboko poštovanje. No, da li mogu? Jer, porodični skup, bez obzira na povod, po običaju prerasta u dramu velikog suočavanja sa potisnutim tajnama i lažima. Iz toga niko neće izaći nepovređen i ništa neće biti kao pre. „Proslava” je prvi film rađen po principima Manifesta „Dogma 95” koij nije dozvoljavao nikakve veštačke dodatke svetla, zvuka, stativa i sličnih pomagala, niti bilo kakvu složeniju postprodukciju. Mnogi „Proslavu” smatraju najboljim „dogma" filmom. 



nagrade:     Kan – Nagrada žirija;  Amanda Awards – najbolji nordijski film;  Bodil – najbolji film, glavna muška uloga (Ulrich Thomsen);   European Film Awards – evropsko otkriće godine; Robert festival – najbolji film, scenario, kamera, montaža, glavna muška uloga (Ulrich Thomsen), sporedna muška i ženska uloga (Thomas Bo Larsen, Birthe Neuman); Kanbera, Roterdam – nagrada publike;Sao Paolo – specijalna nagrada žirija 


THOMAS VINTERBERG (1969) 

Smatran je za jednog od najvećih danskih talenata u prošloj deceniji pošto su njegovi kratki filmovi dobili pregršt domaćih i međunarodnih nagrada. Njegov prvi igrani film „Najveći heroji” (De største helte/The Biggest Heroes), u kojem je vidljiva inspirisanost Skorsezeom, Kopolom i Tarantinom, samo je potvrdio nadanja. A ona su još porasla kada je izašla „dogma" broj jedan "Proslava”, posle koje su Vinterberga proglasili nekom vrstom danskog Bergmana. Početkom novog milenijuma Vinterberg snima dva filma u Americi (“It`s All About Love” i “Dear Wendy”), na žalost, bez većeg uspeha.Trenutno u danskoj završava film „Čovek se vraća kući” (En mand kommer hjem).





12.3. 2016. SUBOTA, VELIKI HOL KC-A, 20h





NASLEDSTVO


Režija: Per Fly
Scenario: Per Fly, Kim Leona, Mogens Rukov, Dorte Høgh
Uloge: Ulrich Thomsen, Lisa Werlinder, Ghita Nørby, Karina Skands,Lars Brygman, Jesper Christensen, Peter Steen
Fotografija: Harald Gunnar Paalgard
Muzika: Halfdan E
Godina proizvodnje: 2003.
Dužina: 105 min



„Nasledstvo” je drugi deo trilogije Pera Fly-a posvećene različitim društvenim slojevima i najgledaniji danski film u 2003. godini. Ovaj film u maniru žestoke drame govori o bogatašima i moći koja ih menja. Uverljivosti izbora glavnog junaka, koji mora da bira između ljubavi i obaveza prema porodici, značajno doprinosi briljantna glumačka ekipa, kao i rediteljeva odluka da film snima sa dve kamere, tako da glumci, ne znajući koja ih kamera snima, mogli da se koncentrišu isključivo na likove koje igraju. 

Nagrade: Nagrada danske kritike Bodil za najboljeg glumca (Ulrich Thomsen), za najbolju mušku epizodu (Peter Steen); Robert festival (nagrada Danske filmske akademije) za najbolji film, režiju, glavnu mušku ulogu, mušku i žensku epizodnu ulogu, muziku, Nagrada publike; San Sebastian – Nagrada za najbolji scenario 



PER FLY (1960) 

Relativno kasno, tek 1993. godine stigao na kratki film, a na celovečernji tek 2000. godine – ali veoma snažno. Jer, njegovu trilogiju „Klupa” (Bænken), „Nasledstvo” (Arven) i „Ubistvo” (Drabet), danska filmska javnost ubraja među najznačajnije događaje u nacionalnoj kinematografiji 21. veka.









13.3. 2016. NEDELJA, VELIKI HOL KC-A, 20h





U TVOJIM RUKAMA


Režija: Annette K. Olesen
Scenario: Kim Fupz Aakeson, Annette K. Olesen
Uloge: Ann Eleonora Jørgensen, Trine Dyrholm, Sonja Richter, Sarah Boberg, Jens Albinus, Lars Ranthe,Nikolaj Kopernikus...
Fotografija: Bøje Lomholdt
Muzika: Jeppe Kaas
Godina proizvodnje: 2003.
Dužina: 95 min

U svetu koji na filmu pokazuje Annette K. Olesen nema lakih priča niti jednostavnih sudbina. Protagonista je Ana, diplomirani teolog, udata za Franka, koja godinama bezuspešno pokušava da rodi dete. Njen život će se promeniti iz korena kada prihvati da radi kao sveštenik u ženskom zatvoru... To je priča o tome šta se događa kad je poverenje jače od sumnje, kad je znanje jače od vere i kad je bol jači od ljubavi... 

Nagrade: Bodil – sporedna ženska uloga (Trine Dyrholm); Bordo – nagrada publike, nagrada za mušku ulogu (Nikolaj Kopernikus); Troja – specijalna nagrada žirija; Robert festival – sporedna ženska uloga (Trine Dyrholm); Sao Paolo – Specijalna nagrada žirija; Valjadolid – Specijalna nagrada žirija 

ANNETTE K. OLESEN (1965)
Pre nego što je završila Nacionalnu filmsku školu u Kopenhagenu, Olesenova je pohađala i Letnju filmsku školu u Beogradu pod vođstvom Dušana Makavejeva. Osvojila je niz nagrada za dokumentarne i kratke igrane filmove i reklame, ali ugled je stekla filmom „Male nezgode” (Små ulykker/Minor MIshaps) za koji je dobila nagradu „Plavi anđeo” na Berlinskom festivalu. Prodor njenih istinitih priča nastavlja se i drugim filmom „U tvojim rukama” (Forbrydelser/ In Your Hands), a s filmom „1:1" takođe doživljava veliki međunarodni uspeh. Poznata je po tome što u radu sa glumcima primenjuje metod Majka Lija – duge pripreme, građenje situacija i karaktera kroz improvizaciju i davanje teksta glumcima na sâm dan snimanja.








14.3. 2016. PONEDELJAK, VELIKI HOL KC-A, 20h


KRALJEVSKI PASIJANS

Režija: Nikolaj Arcel
Scenario: Nikolaj Arcel i Rasmus Heisterberg (Niels Krause Kjær – roman)
Uloge: Anders W. Berthelsen, Søren Pilmark, Nastja Maria Arcel, Nicolas Bro, Lars Mikkelsen
Fotografija: Rasmus Videbæk
Muzika: Henrik Munch, Flemming Nordkrog
Godina proizvodnje: 2004.
Dužina: 100 min



Ovaj politički triler rađen je po romanu koji se temelji na piščevom partijskom iskustvu. Junak filma je perspektivni politički komentator vodećih dnevnih novina koji će, želeći da sukobe unutar jedne partije iznese u pravoj svetlosti u javnost, spoznati sav mrak profesija: političar i novinar. „Kraljevski pasijans” kao neka vrsta danske verzije „Predsedničkih boja” poprilično je uzbudio duhove u toj zemlji, a reditelj je izjavio da je lik opakog političara, koga igra Søren Pilmark, radio po uzoru na premijera Rasmussena. Sa više od 550 hiljada gledalaca, to je bio najgledaniji danski film u 2005. godini. 



Nagrade: Nagrada Bodil – najbolji film, sporedna muška uloga (Søren Pilmark); Kopenhagen – Nagrada publike; Robert festival – najbolji film, režija, produkcija, scenario, fotografija, muška epizodna uloga, montaža i kostim.


NIKOLAJ ARCEL (1972) 
„Kraljevski pasijans” je prvi celovečernji igrani film Nikolaja Arcela, koji je za svoj prvi kratkometražni film „Vojcekova poslednja simfonija” (Woyzecks sidste symfoni) dobio gran-pri u Klermon Feranu 2002. godine. Trenutno se u danskim bioskopima prikazuje njegov najnoviji film „Ostrvo izgubljenijh duša” (De Fortabte sjæles ø). Napisao je osam filmskih scenarija.




ORGANIZACIJA: VORKY TEAM RUMA I BALKANKULT FONDACIJA

TEHNIČKA PODRŠKA: KULTURNI CENTAR RUMA