понедељак, 23. октобар 2017.

ФИЛМСКО ВЕЧЕ СА СПЦО – РУМА „СВЕТА ПЕТКА“

ЧЕТВРТАК 26.10.2017. велики хол, 20.00 часова


СВЕТА ПЕТКА


документарни филм


Ворки тим Рума у сарадњи са СПЦО Рума- Храм силаска Светог Духа на апостоле

 

 

 

техничка подршка: КУЛТУРНИ ЦЕНТАР „БРАНА ЦРНЧЕВИЋ“ РУМА

улаз слободан

Преподобна мати Параскева – Света Петка

Ова славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату, између Силимврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни људи: живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности: учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чинити. На грдње због тога, она је родитељима одговарала да она другачије не може живети.
Брата Петкиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан савршенијег живота духовног Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског. Као епископ он се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости, и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престављења он сатвори многа чудеса.
По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима: угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљиваше тело своје и потчињаваше га духу. Но сва горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаде дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет, и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи те светиње, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.
Испуњавајући своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, она се настани у Јорданској пустињи. И ту провођаше равноангелни живот. Подражавајући Боговидца пророка Илију и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца. Постепено се топећи и од жеге и од мраза, она упираше очи само к Јединоме Боту који смирене срцем може спасти од малодушности и од буре. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и муке, и искушења демонска, која претрпе света Параскева у току многих година? Ко би могао знати колико је она суза пролила, и колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, са помислима, и са ђаволима водила док их није потпуно победила? – Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога света: она се бринула једино о очишћењу своје душе о одговору на будућем суду, и о сусрету са Небеским Жеником. „Тебе, Жениче мој, тражим“, – говораше преподобна Параскева, и стално имађаше на уму речи из Песме над песмама: Покажи ми се ти кога љуби душа моја (1, 6). Њена главна и непрекидна брига беше: како украсити жижак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Женику Небеском, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она пашташе, и говораше: Кад ћу доћи и показати се лицу Божјем? (Пс. 41, 3).
Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима заплаши. Често пута узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева „изабра Вишњега себи за уточиште“ (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем светога крста, одгоњаше враге и као паучину кидаше све ђаволове замке, и потпуно победи ђавола. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер света Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе црквом Бога живога.
Тако, живећи дуги низ година у пустињи, преподобна Параскева, када једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умилењем пружаше руке своје к небу, угледа ангела Божија у облику пресветлог младића који дошавши к њој рече: Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предеш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу. Удубивши се у смисао овога виђења, преподобна разумеде да је то наређење од Бога. И радоваше се она што ће се ускоро разрешити од тела, али и туговаше што ће се растати са пустињом: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но, покоравајући се небеској вољи, преподобна крену у своје отечество. Допутовавши у престони град Цариград она посети дивну цркву Свете Софије; исто тако посети и цркву Пресвете Богородице што је у Влахерни, и поклонивши се чудотворној икони Богоматере, отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она проживе још две године, не мењајући начин свог пустињског живота, него проводећи сво време у труду, посту и молитви. А када дође време њеног одласка к Богу, преподобна се усрдно помоли Богу за себе и за сав“ свет и тако у молитви предаде Богу блажену душу своју. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је. Бог, хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много година, и то на следећи начин. Близу места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо би таласима избачено тело некога морнара који се за време пловидбе тешко разболе и умро. Од тога леша стаде се ширити страховит смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Смрад тај није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима, да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу ти људи, по промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и невјеже, они не обратише на то потребну пажњу и не схватише како треба. И говораху међу собом: Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих било чудеса. – Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад паде ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње стоји велико мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу, пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту. А један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи, – Тада и та светла царица рече Георгију: Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите.
Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и, извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти бише свечано положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла, у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.
Два века после престављења преподобне матере наше Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа папских. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу Трново, крсташи одмах пристадоше да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне, почивајући нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху.
После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада чеоне мошти свете Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396 године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита ове свете мошти бише пренесене у Србију у Београд. У Београду је затим подигнута црква Свете Петке која и до данас постоји (у Калемегданској тврђави), у којој се налази и извор Св. Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и други верници одлазе често, а особито петком, у храм и на извор Св. Петке и добијају од ње благодатну помоћ по вери својој.
Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијској цркви.
Године 1641 благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла чеоне мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641 године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.

петак, 13. октобар 2017.

FILMSKO VEČE: SLAVKO VORKAPIĆ- SEĆANJE

19. OKTOBAR 2017. (četvrtak), 20 časova
VELIKI HOL KULTURNOG CENTRA RUMA
ULAZ SLOBODAN
organizacija: VORKY TEAM RUMA
tehnička podrška: KULTURNI CENTAR RUMA




VORKY TEAM RUMA
ORGANIZUJE
FILMSKO VEČE
SLAVKO VORKAPIĆ- SEĆANJE


U ZNAK SEĆANJA NA SLAVKA VORKAPIĆA PRIKAZAĆEMO SEGMENTE IZ PREDHODNIH FILMSKIH VEČERI, INSERTE IZ VORKAPIĆEVE PRIVATNE KOLEKCIJE I FILM IZNENAĐENJA.




понедељак, 09. октобар 2017.

РУМСКИ ВАШАР, 270 година традиције

ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ РУМА
продукција ВОРКИ ТИМ И ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ РУМА
Уторак 10. октобар 2017. 18.00 часова
улаз слободан


 РУМСКИ ВАШАР 
 
Још давне 1747. године, када је Рума, Царском повељом, уврштена у ред трговишта, па до данас, сваког трећег у месецу се одржава Румски вашар. Том приликом, у Руму долазе људи из свих крајева Србије и окружења да продају или купују, виде или буду виђени, да пазар зачине јагњећим печењем или неким другим специјалитетом који се нуди под бучним шатрама. Вашариштем тада продефилује и до 30.000 људи.
 
У циљу обележавање јубилеја 270 година трајања Румског вашара Ворки тим у  копродукцији са Завичајним музејом Рума премијерно приказује  филм „Румски вашар“, у уторак, 10. октобра 2017. године, у 18 часова. Улаз слободан.


понедељак, 02. октобар 2017.

CIKLUS ITALIJANSKOG FILMA 2

NEDELJA – UTORAK 8 – 10.10. 2017. VELIKI HOL KULTURNOG CENTRA RUMA, 20h

CIKLUS ITALIJANSKOG FILMA 2


organizacija: VORKI TIM RUMA
u saradnji sa: ITALIJANSKIM INSTITUTOM ZA KULTURU U BEOGRADU



NEDELJA 8. OKTOBAR - SALVO
PONEDELJAK 9. OKTOBAR - ZORAN, MOJ OTKAČENI NEĆAK
UTORAK 10. OKTOBAR - ULICA U PALERMU

tehnička podrška: KULTURNI CENTAR RUMA
ulaz slobodan

NEDELJA 8. OKTOBAR - SALVO


Dvostruka nagrada publike na 66. filmskom festivalu u Kanu 2013
zemlje proizvodnje:Italija/Francuska
godina proizvodnje: 2013
dužina filma:103 minuta 
reditelj: Antonio Piazza, Fabio Grassadonia
uloge: Saleh Bakri (Salvo), Luigi Lo Cascio (Enco Puleo)

Glavni junak filma “Salvo”, čiju režiju potpisuju Fabio Grasadonija i Antonio Pjaca, je telohranitelj i ubija ljude za mafijaše. Nakon što osujeti napad na svog poslodavca, hvata čoveka koji je to organizovao i nailazi na njegovu slepu sestru. Ovo ga natera da preispita svoje postojanje.
Sicilijanski mafijaški ubica Salvo hladan je i nemilosrdan usamljenik. Ušunjavši se u jednu kuću da ubije čoveka, nailazi na Ritu, slepu devojku koja bespomoćno svedoči ubistvu svoga brata. Salvo pokuša da zatvori njene oči koje uznemirujuće zure u njega iako ga ne vide. Međutim, događa se nešto nemoguće: Rita progleda i Salvo odlučuje da joj poštedi život. Od tog trenutaka dva bića koja nose svaki svoj teret povezuju se zauvek.


PONEDELJAK 9. OKTOBAR - ZORAN, MOJ OTKAČENI NEĆAK



Nagrada za najbolji film 28. Međunarodne nedelje kritike na 70. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji; Nagrada za najbolje debitantsko delo, Nagrada Zlatna klapa 2014.
Žanr: komedija, trajanje 103 minuta
Režija: Mateo Oleoto
Uloge: Đuzepe Batiston, Roberto Ćitran, Doina Komisarov, Rok Prašnikar, Marjuta Slamič
Radnja filma odvija se u jednom malom mestu u okolini Goricije, nedaleko od granice sa Slovenijom, Paolo Bresan, fizički i moralno slomljen čovek, provodi svoje teške dane između centra za stare, gde radi u menzi, i kafane u kojoj se viđa sa ljudima iz svog mesta. Bivša žena Stefanija i njen nevenčani suprug Alfio pozivaju ga povremeno u svoju kuću iz sažaljenja, ali Paolo ne pokazuje nikakvu zahvalnost prema njima.Smrt jedne rođake koja živi preko granice potresa život ove neobične osobe u čiju kuću dospeva nećak za koga nije ni znao da postoji. Reč je o Zoranu, povučenom i problematičnom ali veoma obrazovanom adolescentu, koji ima prirodni dar za bacanje strelica "pikada". I upravo ta neočekivana sposobnost približava dečaka stricu, koji ga je do tada smatrao samo jednim otkačenim tipom.Čovek je u početku vođen nadom da će moći da izvuče korist za sebe zbog nećakove sposobnosti, ali, malo po malo, zahvaljujući odnosu sa mladićem, Paolo uspeva da izađe iz sopstvene mizantropije i povrati čovečnost koju je suviše dugo potiskivao.

Mateo Oleoto je prvo režirao nekoliko kratkometražnih filmova među kojima je "Soba 21" (2004) za koji je dobio priznanje Žirija Međunarodnog filmskog festivala u Beogradu.Sa ovim igranim filmom debituje na 70. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji osvojivši prvu nagradu 28. Međunarodne nedelje kritike. I publika je takođe umela da ceni ovaj inteligentni i senzibilni portret svakodnevnog života u provincijskom mestu, gde su , kako tvrdi i sam Oleoto, "svi prinuđeni da učestvuju u tuđim životima i nemoguće je ne biti viđen".

Komedija i drama se mešaju a predstavljanje zgoda i nezgoda iz života protagoniste filma" Zoran, moj otkačeni nećak” nalazi prirodno mesto u kafani, gde stalni gosti dele dobro i zlo sa prijateljima, ne nalazeći nikada odgovore na sva svoja pitanja i tešeći se čašom vina i partijom pikada.


UTORAK 10. OKTOBAR - ULICA U PALERMU


originalno ime:Via Castellana Bandiera
zemlje proizvodnje:  Italija / Šajcarska / Francuska
godina proizvodnje:2013.
dužina: 88 min.
režija: Ema Dante
uloge: Elena Kota, Alba Rohrvašer, Ema Dante

Debitantsko filmsko ostvarenje renomirane italijanske pozorišne rediteljke Emme Dante, Ulica u Palermu, gledaocima daje zanimljiv uvid u zatvoreno sicilijansko društvo te njegove borbe između tradicionalnog i liberalnog.
Radnja filma smeštena je u preuskoj uličici Palerma u kojoj se susreću dva automobila: u jednom se nalazi par lezbejki, a u drugom lokalna ostarela udovica s članovima svoje porodice. Ni jedna strana ne želi da popusti, pa će ova sitna situacija prerasti u veličanstveno propitivanje upornosti.
Ovaj duhovit, ali i pomalo uznemirujući film osvojio je nagradu za najbolju žensku ulogu (Elena Cotta) na Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji.

Festivali i nagrade:
Cerase Film Festival, Italija 2014 - nagrada festivala / CinEuphoria Awards 2015 - Top 10 filmova godine / Göteborg Film Festival 2014 - Nagrada za međunarodnu debitanticu (Emma Dante) / Venice Film Festival 2013 - nagrade Lina Mangiacapre, Pasinetti, Soundtrack Stars, Special Mention, Volpi Cup.